Stefan ”kepa” Slavković je jedan od najboljih PES20 igrača na ovim prostorima, status koji je odbranio 5. oktobra u Domu Omladine Beograda. Na IRL šampionatu tog dana, takmičilo se preko 200 igrača, da bi na samom kraju kao pobednik izašao baš on.
Pored velikog broja turnira na kojima se takmičio, što u Srbiji, tako i u inostranstvu, Stefan je već imao priliku da predstavlja našu zemlju. U Kini je tada zauzeo treće mesto, ali ovoga puta je samouveren da može da napravi još bolji rezultat.
Kad si počeo da igraš PES, otkud želja baš za tom igrom?
Pes igram otkad znam za sebe. Otac mi je kupio Playstation 1 još kada sam imao sedam ili osam godina pa sam sa starijim bratom, koji je veliki fanatik za fudbal igrao po ceo dan. Naravno i sa društvom po igraonicama se igrao samo PES. Kasnije su došli PS2 i PS3. Nijedan PES se nije preskakao, a ozbiljnije, takmičarski, počeo sam da se bavim od PES-a 12, pa sve do danas. Veliki sam fan ove igre, kao što se vidi. Otud i tolika želja za tom igrom. Drugi fudbal u moje vreme nije ni postojao, a jednostavno nisam hteo da ga menjam posle toliko godina, čak ni kada je fifa malo napredovala. Tako da je za mene PES broj 1.
Čime se inače baviš, mimo igranja PES-a?
Imam svoju privatnu firmu za mlečne proizvode. Usput radim i za jednu američku kompaniju vezanu za košarkaški skauting. Dešava se dosta toga i po pitanju PES-a, pa postoji mogućnost da u skorije vreme potpišem profesionalni ugovor za jedan inostrani fudbalski klub i da ih predstavljam kao PESi grač. Predstavljao sam prošle godine italijanski tim Mkers, ali ove godine ipak očekujem jos nešto ozbiljnije.
Ovo za tebe nije prvi put da predstavljaš Srbiju, kakav je osećaj?
Ovo mi je drugi put da predstavljam našu zemlju. Prošle godine sam sa kolegom iz reprezentacije, Roksom, išao u Kinu, gde smo bili treći na svetu na nezvaničnom svetskom prvenstvu. Izbacili smo dosta reprezentacija, kao što je Engleska u četvrtfinalu, zatim smo po malo nesrećno izgubili od Brazila u polufinalu, da bi za treće mesto pobedili Španiju. Osećaj je super, a predstavljati Srbiju je velika čast pre svega.
Tokom odlučujućeg meča čuli smo velike izlive emocija, šta za tebe znači plasman na ovo Svetsko prvenstvo?
Pa PES generalno igram sa dosta emocija. Mislim da je to normalno, jer da nema njih onda se ne bih sigurno ni plasirao na ovo takmičenje, a ni na neka prethodna. Finale je ipak bilo sa posebnom tenzijom. Igrao sam sa protivnikom, koji je odličan i koji ima specifičan stil igre, koji se ne viđa toliko često u PES-u. Samim tim i meni je bilo teže da se priviknem na sve to. Jedva čekam da počne. Pripremiću se dobro, pa se nadam najboljem. Mislim da mogu daleko da doguram.
Da li te hvata trema pred velike mečeve? Ako je tako, kako rešavaš taj problem?
Pozitivna trema postoji, ali strah od protivnika, ne. Kada krene meč, potpuno sam fokusiran i gledam da izvučem najbolje iz sebe, a da pritom ne pravim neke skupe greške. Verujem da sam bolji od svakog protivnika, ali pored kvaliteta najbitnije je da si maksimalno fokusiran i da psihički ne padaš u toku igre ukoliko se desi nešto nepredviđeno, a to se u PES-u naravno, često dešava. Ostati miran u svakom trenutku je najbitnije, što naravno nije lako. Mnogi to ne uspevaju, iako imaju kvalitet, tako da jedno bez drugog ne ide.
Da li se takmičiš na još nekim turnirima i da li je ovo za tebe najveći uspeh?
Bilo je dosta uspeha, a ovo je svakako jedan od većih. Poslednjih 5-6 godina igram ozbiljnije i zato sam pre dve godine potpisao prvi profesionalni ugovor. Počelo je sa turnirima u Srbiji. Prvi sam osvojio kod mene u Kragujevcu, igrajući PES11. Posle sam otišao u Beograd na turnir u Delta City-u, gde sam ispao u polufinalu. Tek kada je izašao PES13, mogu da kažem da sam se probio i postao broj jedan u Srbiji, a i u regiji. Osvojao sam turnire u Beogradu, Zagrebu, Splitu, Podgorici i Rijeci.
Na PES16 sam se plasirao i na prvo zvanično Konami svetsko prvenstvo u Milanu, gde je učestvovalo 32 takmičara iz celog sveta. Stao sam u četvrtfinalu, izgubivši meč na penale od igrača iz Kolumbije. Godinu dana kasnije, igrajući PES17 ponovio sam uspeh i plasirao se u London, ali tamo sam ispao u grupi u kojoj se nalazio osvajač istog, Guifera iz Brazila.
Tada dolazi PES18, gde sam se takođe plasirao na svetsko prvenstvo u konkurenciji 1v1, ali i 3v3 (sa partnertom Roksom). Uredno smo se plasirali, ali nam je stiglo obaveštenje od ljudi iz Konamija, da ne mogu da nas pošalju na turnir, jer Srbija nema licencu za ovu godinu. Tu su nam se oni izvinjavali, jer nas nisu obavestili na vreme, nego tek nakon što smo se plasirali. Slali su nam neke poklone u znak izvinjenja, ali to nam apsolutno ništa nije značilo. Tu je došao trenutak gde sam ozbiljno razmišljao da batalim PES, jer sam uzalud potrošio vreme. Medjutim, nakon kratkog perioda pauze, vratio sam se već na sledeći PES19, gde su došli i najveći uspesi. Prvo sam igrao na Evropskom prvenstvu u Liverpulu, gde sam bio treći, izgubivši u polufinalu u tom trenutku od ubedljivo najboljeg igrača na svetu, Ettorita 4-2. Zatim je usledilo evropsko prvenstvo u Portu u konkurenciji 3v3 gde sam predstavljao ekipu Mkers sa Roksom i Loscandalom. Tu smo izgubili u finalu na penale. Meč se nalazi na Youtubu, jer je verovatno najluđi meč ikada odigran, što su konstatovali i komentatori. Ni sami ne znamo kako smo izgubili to. Poslednji turnir nam je bio u Kini, gde smo kao reprezentacija Srbije završili na trećem mestu.
Za tebe nije prvi put da putuješ u Aziju. Kakva su tvoja iskustva sa tog turnira u Kini, što se tiče organizacije i svega?
Organizacija u Kini, a i na ostalim turnirima je sjajna. Od samog dolaska na aerodrom, sačekaju te kolima, odvezu te u hotel, a sve što ti treba, tu su da pomognu. Što se samog turnira tiče, takođe je sve na vrhunskom nivou, imam samo sve najbolje da kažem.
Igrači sa kojima si se sastao u finalu, da li si već upoznat sa njima, ili si po prvi put imao priliku da se sastaneš sa njima?
Upoznat sam sa većinom igrača koji su bili tamo. Godinama igramo jedni protiv drugih na raznim LAN i online turnirima. Od zvučnijih sa kojima sam se sastajao je definitvno Darko Petrović u osmini finala, gde sam gubio na poluvremenu, a zatim preokrenuo rezultat. U polufinalu igrao sam sa svojim prijateljem i partnerom Roksom, sa kojim imam već mnogo epskih mečeva. Svaki meč nam je na jedan gol, ali ovaj put sam uspeo da mu se revanširam, jer je on mene prosli put pobedio za WESG u Kini u samom finalu. U finalu sam igrao protiv Nikića, koji je old-school igrač. Godinama je na turnirima i protiv njega je bilo jednako teško, najviše zbog tog specifičnog stila igre koji ima. Igra dosta zatvoreno, sa 5 pozadi, na posed lopte, strpljenje i bukvalno čeka rupu, kako bi napao u pravom trenutku. Baš mi je bilo teško da se snađem, ali sam uspeo.
Kakav je tvoj utisak bio o proteklim kvalifikacijama u Domu Omladine i kako bi mogli da popravimo to u budućnosti?
Bilo jako lepo organizovano i zadovoljan sam. Iskreno nisam očekivao tako da bude, s obzirom na broj igrača koji je došao i to što se odigralo sve u jedan dan. Možda je mogao neki check-in da bude, npr. 30 minuta pred turnir, da potvrde učešće svi koji su se prijavili. Ovako smo imali situaciju da mnogi nisu došli uopšte, pa su neki preskakali i po 3 kola, a da nisu dobili protivnika, ali ništa strašno, s obzirom koji je ulog bio. Sve ostalo je ispalo super po mom mišljenju, od organizatora koji su ispali maksimalno korektni, pa do sponzora.
Ako bi potpisao ugovor za neki profesionalni tim, da li bi nastavio da radiš za svoju firmu ili bi se posvetio PES-u?
Naravno! Bio bi još više zauzet zbog pesa, koji ću još ozbiljnije morati da shvatim, ali mislim da bih funkcionisao normalno u toj situaciji. Posao koji radim sa košarkom zaista volim i ne bih ga ostavljao ukoliko nešto nije sigurno na duži period, a profesionalni ugovori u pesu su uglavnom na godinu dana. Nikad ne znaš šta može da se desi, jer je svaki PES posebna priča.
Kako je tvoja poradica i kako su tvoji durgari odreagovali na ovaj uspeh? Šta bi poručio roditeljima, koji su zabrinuti da njihova deca gube vreme u igrama, sedeći ispred računara, PS-a i slično?
Najbitnije je da imate podršku u tome, a ja je na sreću imam. Moji kapiraju i podržavaju me u tome što radim. U početku naravno da im je bilo čudno, pričali su mi kak obi bilo bolje da radim neke pametnije stvari, nego da igram video igre, ali vremenom su skapirali da to volim i da od toga imam nešto, pa su me i podržali. Još nisam došao do te situacije da mogu da živim samo od PES-a, moram da radim i druge poslove, ali cilj je u skorije vreme da mi PES bude nešto primarno.
Roditeljima bih preporučio da vode računa o deci, ipak je na prvom mestu škola, pa sve ostalo. Nije korisno igrati igrice 24h i zapostavljati školu, ali ako se neko dete pokaže da je talentovano za neku igru, i da je u smaom vrhu, treba da mu se pruži podrška, a ne da se sputava. Znamo koliko gejming napreduje širom sveta i ako može, zašto se tome ne bi posvetio malo ozbiljnije.
Recent Comments